olala

Počastili smo se čajem i smešnim pričama,baš mi je prijatno bilo. Nas troje, oskrnavljeni. Na četvrtu stolicu smo spustli kapute, da nas prazninom ne podseća, da ne treperi u prizoru čekanje ni očekivanje. Da se zna da te toliko mnogo i još uvek ima da nas to prazno mesto čak ni na ovaj dan da slomi ne može. 

Srećan rođendan. Na tebe uvek mislim. Ne dam ti da odeš.

Da nije bilo smešno bilo bi tužno koliko je Milica obična ljubavnica bila. Trajanje te njene ljubavi koju niko da ospori nije smeo a nije ni hteo, obmotalo joj se oko vrata i jedva je disala. I čudno je to, znala je ali i nije znala da sve stoji naglavačke, da nigde izlaza nema osim kroz sopstveno srce, kroz gorak ukus rogatog razuma.

Mrzovoljna i o praznicima zauvek sama, umirena mekim obećanjima, nije htela i nije smela da vidi dalje od iluzije, te veličanstvene magije pravog sagorevanja.

Čime se zanosila? Da je sve za magiju spremno, da će se on najzad oprostiti, da će joj kucati na vrata, nasmejan, sa torbom punom izgužvanih košulja, da će to što mu nije peglala značiti da ga više ne voli, da je najzad i konačno samo njen, da će je njegova deca razumeti, jer ljubav se lako razume, samo joj treba pogledati pravo u oči, bez zareza i uzvičnika, bez sumnji i pitanja.

I tako je gurala. Dok nije dogurala do tridesete. Onda joj je odstranjen jedan jajovod. Htela je da odstrani i njega ali se tada on saplitao u mraku svoje promašenosti i sve se komplikovalo kao u ljubavnoj priči.

Milici su puna usta i srce te ljubavi i danas. Napuni glavu pompadurskim nadanjima, razvuče osmeh i odaziva se na rođendanske pozive prijatelja i njihove dece. Kaput joj skine njegova nevidljiva ruka, ona je sa njim, nevidljivim uvek par. 

I ko zna, nikad se ne zna šta će sa njima biti. Još ima nade, za zalutale nade uvek mora biti.

Kad god dođe baba M. nešto novo primeti ili realizuje. Za šta služi ova plava kutijica, baš ti je zima u kupatilu, da niste planirali da bacate one velike kese jer ako jeste- dajte ih meni, ja nemam. Ako ti ne treba ja ću da uzmem kalendar, ne znam koji je dan, ni kad šta pada. Podsetim je da ceo život koristi samo crkveni a da u ovaj običan ne zna da gleda ali me ona očas posla optuži da sam tvrdica i da sve čuvam samo za sebe. Juče mi je donela košulju i spavaćicu, isflekane od neke buđi. Kaže krila je krušku od L. i zaboravila gde je sakrila.Kad je našla već je bilo kasno.U neverici je gledam, što je krila krušku, mislim, znam da tata voće u gajbama donosi. Pitam je, prvo me prekorno ošine, sit gladnom ne veruje, kaže da tih dana nije mogla da jede, boleo je stomak a plašila se da joj L. sve ne pojede i zato je krila. Učinilo mi se tada da se malko ipak postidela. Bilo joj je važno da o tome nikome ne govorim, da fleke nestanu i da se sve zaboravi.

Jutros me pita da li se skinulo. Nisam ni pokušavala, nemam kad, kad budem kazaću joj. Glada po sobi, drži šoljicu sa kafom primaknutu usnama, glada u kompakt diskove na policama gusto naslagane i između dva srka pita : šta će vam ovoliki tanjirići? Prasnem u smeh, smeje se i ona. Sad je čekam da mi traži jedan, da ima, da joj se nađe ako bude muziku tako htela da sluša.

Baba M. nepresušni izvor uvrnutoh smeha.

Volela bih: 

Da me se ne tiču musavi cigančići na semaforima što prose. Da ne mislim o njihovim premrzlim stopalima. Da me čokoladne torte ne proganjaju, da mi ne namiguju iza svakog ćoška i ne keze mi se sa svakog tanjirića. Volela bih da se L. do ušiju zaljubi i da zbog te nove ljubavi nauči i neki recept. Volela bih da me umetnost i dalje rasplakuje, da mi  žmarcim nikada ne zadremaju. Da se manje plašim i više lepršam. Da mi dani budu nasmejani  kao što osmeh treperi na leđima okrenutoj dami, na Letnjem danu Vukanović Bete. Volela bih da sretnem nekoga ko poeziju govori. Da se dragi ljudi sa suđenima sretnu pa da o tome stalno čavrljamo.

Volela bih da ne tugujem zbog tuđih starosti. Da se za O. manje bojim. Da više spavam a manje se stežem. Da ništa o bolesnoj deci ne čujem, da ništa ne znam, da ne poludim od tuge zbog njih i ne pobesnim zbog nepravdi, zbog jada. 

Da  nastavim da se zaljubljujem u sve i svašta, da mi se ama baš ništa od tih slatkiša ne ogadi.

Nema me (pre)dugo. Sve je staro  iz mene proterano, pometlano pramenom njegove kestenjaste kose, umrljano njegovim dlanovima od kaše, gricnuto sa dva donja zubića.

Molim se svakog dana. Za zdrav razum. Da od ove ljubavi ne poludim.

Ali i dalje ćutim. Čuvam ovo parče ludila od uroka a malo i da ljudima ne dosadim. Rekla bih da  dostojanstveno podnosim sreću.

Rekla je da se seća samo onog ko je nije hteo. To može biti i nekakva boljka. Jer pored svih drugih, reči lepih i plezira učinjenih, da pamtite samo ono što vas je bolelo, nije to baš normalno. On joj je valjda nedostižan ostao, načeo je njeno parče neba,od nje načinio pentimento a neke se žene od toga nikada ne oporave.

Svaki je dan na praznik nalik. Budim se nasmejana. On mi namiguje kao na igru da poziva i ja se igram dok me umor ne onesvesti.

Pričam mu o svemu. Koliko ga volimo, svi, o letnjim jutrima u selu T. i lubenicama kao sa slike, kako su lepi Bozići bili, nekad, u prošlom životu, pričam mu o dedi M, kako nad njim bdi i svima ga ponosan  pokazuje, o tome kako sam se stalno smejala dok sam ga čekala, kako je blagoslov imati sestru ili brata, ne biti sam, jer ja bih i dalje samo sestri da poverim prave tajne smela. Pričam mu kako me je Z. pred svima upitao da zagnjrimo u  brak  i kako su nam drhtala kolena kao da se nismo znali, o mirišljavim štapićima i kako je mirisao naš dom, o prvim žustrim svađama dok smo učili da budemo par, o drugaru Urošu, za broj od njega pametnijem i svetlucavoj iskri u zenici  njegove majke  kada je zamišljala kako se sa ravnojapaničarskog odmora vraća na odeljenje visokih štikli. 

Kada vidim da mu pažnja popušta počnem o receptima. Nisam znala da limun i teletina mogu zajedno, da se pita sa šljivama služi sa sladoledom od vanile, ni da je hrana uopšte nauka za sebe. Kažem mu da sam zbog njega rešila da je savladam, barem nekoliko koraka, za početak. 

I pevam mu. Svašta. I što je otpevano a nešto i sama izmislim. Pevam mu na ulici i ne brinem što se za mnom okreću, znam da im je milo. 

A kad zaspi gledam ga i drhitm. . Moje dete. Moj slatkasti kosmički ćar. 

Danas se nekako od ranog jutra sve zakotrljalo u pravcu suprotno mojim koturaljkama. Teške se slike provukoše, sa svih strana i iz svih pravaca navališe strahovi kao lavovi pušteni iz kaveza a ja se kao i svaki nepripremljeni domaćin nisam snašla nego se predadoh bez i jednog pokušaja da ih ukrotim. Pre šetnje načela me slika Svetlane L, u šetnji su  me rasplakala  izanđala dečija kolica i lice te pegave devojčice koja se u prolazu nasmejala kao da joj sirotinja nikada neće moći ništa.Okrenula sam se da ih vidim, nju i njenu majku. Nisam mogla da ih se nagledam. Posle šetnje sve me bolelo od nedostajanja. Onog od kojeg leka nema.

Ni za šta nisam marila osim da nemir koji se lako pretvarao u drhtaj potraje što duže. Ima noći i zora kojih se skoro ne sećam koliko su lepe bile. Jer kad radost nadođe toliko ona sve može da poplavi, ona se razuzda da vam i sećanje raspali. Ima momaka čijih se imana ne sećam jer su bili kratko važni a tako mnogo potrebni da se život i mladost dese. A ima i onih koji su rekli nešto važno ili me rasplakali  toliko snažno da i danas zadrhitm kad ih se setim. Bilo je laži ali i iskrenog smeha, bilo je zabranjenih puteva i vrcave neizbežnosti, pijanih vraćanja i grubih svađa, bilo je opasnih vožnji i još opasnijih nadanja, svega je bilo, osim kajanja. Da se kajem nisam naučila.

I gde je sve to sada u meni? Nestane li te gladi zauvek  ili je mladost uspava za nešto kasnije ako se kasnije dogodi,ako kasnije ima svoj razlog da se desi. Šta je sa tim slatkastim snovima zbog kojih zima nema svoju čarapu niti se plaši da ne nazebe? Da li se sebe sećam jasno ili sam u novoj zemlji staroj sebi potpuni stranac?

Na Svetog Iliju setim se jedne (pre) kratke suknje, neukrotive kao što je moj krvotok bio. 

(Svega je mnogo bilo, čak i previše za nekog ko nije znao šta traži.)  

.

Samo počni. Neka se reč zakjotrlja kao šareni blatnjavi kliker, neka ne bude veze između priče, jedna drugu neka žuljaju i neka se ne vole, ali počni, vreme je. Sve si što ši želela da budeš, popela se a da se pošteno nisi zadihala, eto to je tvoja boljka. Sa te visine, ništa nije onako kako izgleda. Osim vrtoglavice. Nju ćeš izlečiti ako se predaš. Jer priče se ne stiču, one se zarađuju a to je ono što ti treba.

(zdrav razum)