olala

Treći je dan kako se  O.preselio u svoju sobu. Spava sam. Najzad je naš krevet opet samo naš, otvoren vazduh za zaboravljene zagrljaje.

Ali umesto njih , svako na svojoj strani neraspoloženo ćuti. Z.dosledan svom empatijskom i nedampravilmadamerazapinju stavu jednostavno želi da  ga vratimo, barem  na neko vreme, nedostaje mu na jastuku,u pospanom zagrljaju , pod kožom. Mislim i ja isto ali ćutim. Hoću da ovo uspe, da pobedim (ne)razumnu potrebu da ga, dok je sveta i veka držim blizu, u vidokrugu. Mislim na neke druge rastanke, o osvajanju sveta koji mu predstoji i mala bol ustupi mesto velikoj.

Čujem mu dah kroz zidove, trzam se  na svaki šum njegove posteljine, loše spavam. Ipak ne ustajemo da ga vratimo.

Trbebaće nam vremena da se naviknemo. Ako se ne naviknemo znači da smo se kroz njega menjali toliko da smo izgubili našu dobru nit. I to se događa, ne bismo bili ni prvi ni poslednji.

Ustvari baba M. nije umrla sinoć nego letos, u junu, kada je prestala da pije kafu.

" Joj joj joj , pojedoše mačke loj a lisice kobasice oho -ho-ho-ho"

Ne mogu da odem kod nje. Savijam se od bola, do zemlje, sve boli, svaka stvar koju dotaknem me povredi  ali ne mogu da odem. I tako deset dana u nazad , od poslednje posete kada sam je očešljala mada na glavi nije ostala skoro ni jedna vlas, simulirala sam taj pokret koji znam napamet. Legla sam pored nje, iza leđa, prebacila joj ruku preko ramena, nije bilo tela da ga zagrlim, samo su me kosti podsećale da je tu pa sam, da o tome ne mislim  nastavila da je gladim po kosi. Kao dete, kao neko biće koje odavno ništa više ne traži osim da je neko tu i da ga miluje po kosi.

I  zato sada ova nemoć da odem boli još više.Ne mogu, ne mogu , ne mogu! Razneće me ta slika, stizaće me danima, godinama. Bojim se da neće ništa reći I da ću  po tom ćutanju znati da je blizu kraj.A onda se uplašim da će skupiti snagu da nešto kaže, nešto važno, nešto zbog čega ću znati da i ona zna da je to taj trenutak , trenutak kada se opraštamo. Baba i unuka, unuka i baba, baba i unuka. Nisam danas spremna za pozdravljanje, nisam sposobna da prihvatim, da se utešim.

Volim te bako, volim te , volim te. Oprosti mi što ne mogu da se pomerim , što kukavički jaučem bez snage da se spremim i krenem.

Danas je Sveta Petka. Slavimo je četvrtu godinu za redom u zdavlju , hvala Bogu. Svake godine širimo broj gostiju za dvoje, dva tanjira više postavimo i dan bude pristojno lep. Ali više od prijatelja radujem se jutru , kad odnesemo kolač u crkvu. Ta svečanost ne meri se ni sa jednim praznikom i mi smo od nje drugačiji nego što smo običnim danima. 

Sad mislim o nemim  molitvama koje  moram da nabrojim.

Za zdravlje se molim za sve podjednako, svi su mi ovde važni. Molim se za malog Milana, za njegove roditellje, da ga prežive. Molim se da  L. sretne  nekog ko nije žvalav ili bar dosadan, ko će je ostaviti bez daha, bez vremana da nađe izgovor. Molim se da na vreme shvati da se sa  nesavršenima lakše nađe zajednička reč i lakše skroji savršeni život.  Molim se za tatu, da ostane baš kako jeste, ni manje ni više, njegov dan je bistro lep a D. je više nego što je mogao da se nada. Molim se da me kolači ostave na miru. Da se pomirim sa haljinama sa kojima sam u svađi preko godinu dana. Da umetnost ne prstaje a me raznežuje. Da Jergović nadmaši svoje Dvore, ako to ipak nije previše. Da se V. sretne oči u oči sa svojim jedinim projektom i na njega navali. Da nas majstori ne prolongiraju. Da nam sifon ipak bude kakav smo zamislili. Da baba prezimi, bez bolova. Da mali Todor bude istinski drug, kao što je njegov tata meni.Da Z. svoje čekanje najzad spakuje u muziku, samo njegovu, onu koja će sve da pomeri.

Molim se da se i dalje držimo za ruke, da sa istom strašću pravimo planove, za ručak i za neke druge slavine.

Molim se za moje dobro dete. Za njegovo zdravlje i miran san. I da se ono što  danima od mene traži stvarno desi, u skorije vreme. Što pre.

O ovome ću svakako razgovarati sa nekim stručnim ali ovde ću samo  da napomenem da sam prešla svaku granicu utrčavanja u tuđe tuge, da sam izgubila nekoliko bitki protiv ludila. 

Na uzorku dana to  zgleda otprilike ovako.

 Probudim se, ljubim O. , cmačem ga da puca, jedva čujem da mi govori da je gladan jer se i on smeška i udvara se znalački, srećna sam što ne moram da žurim, što je subota pred nama i taman kad osetim kako me sreća potpuno okupira, u dilemi da li da otvorim veću ili manju teglu džema od šljiva, iskrsne mi M. i ono što je juče rekao kad smo ga preko konferencijske veze svi u glas, nameštem da zvuči uobičejeno, ispitivali o novim prognozama, sada kada su  u Londonu i čekaju da im lekari  potvrde da se ono što su izvadili proširilo na neko drugo mesto.I kao da to juče već nisam uradila počnem da ga zamišljam kako sedi pored njega, kako iz tog kreveta gledaju crtaće i umirem , umirem od bola i njenog i njegovog. I obuzme me ta misao da li se oni sada sa njim opraštaju? Da li vrište od bola nad četvorogodišnjim detetom ili negde veruju u čuda.

Kasnije, posle disosone(diskokrofne) i mleka koji smo O i ja imali za doručak, odlučim da pre viđanja  sa malim Reljom i njegovom lepom mamom, svratim kod babe u Dom zateknem je u običajenom ležećem pozaji i gle, u sobu je došla nova žena, sad ih je zajedno tri. Namignem babi da mi kaže ko je ona, slegne ramenima, kaže došla je juče. Nije mi strano da u tim sobama starci zovu da i nešto pomogneš, ova međutim ćuti i tek ponekad kaže nešto nepovezano. Priključena je na infuziju i kontolišem sebe da ne gledam u njenom pravcu. ALi ono što je sasvim neobično jeste taj njen stočić na kojem nema ničega osim mentol bombona i crno bele slike, oblog oblika ali bez rama.Nisam luda da prilazim slici, nisam luda da razvijam priču ko je na njoj ko je ta žena, da li je smrtno bolesna nego se okrećem prema babi i slušam o ručku koji je opet bio bljutav. Međutim žena sa slikom počne da me priziva, jednom , dva puta, tri puta, kažem joj da ću pozvati sestru ako joj treba pomoć ali ona mi kaže da joj dodam mentol bombonu . Ne mogu zbog mentol bombone da zove sestru i to mi je pokriće što joj prilzim  Ništa osim te slike ne vidim . Na njoj je ona, dvadeset godina mladja nego sto jestem doterana, pored nje stoji  muškarac, zarobljen trenutak na nekim stepenicamam dok su negde išli ili se vraćali.

Vratim se na stolicu pored babinog kreveta i opet me to čudovište od bola ščepa. Zašto nosi baš tu fotografiju sa sobom dok umire? Da li je on živ, gde su se upoznali , da li su imali dece. Da li će je deca obilaziti, da li će umreti brzo, šta joj je bilo zanimanje i na kraju koliko ga je volela a koliko on nju? Ako je otišao pre nje da li se možda toj smrti raduje.

Izađem istrošena, jedva sam prisutna igranju u pesku, otimanju kofice i traktora, odvozim O. kući i nekako umirim tu neman  u sebi.

Radujemo se dinosaurusima, čim se probudimo trčimo na Ušće, i popodne bude savršeno. O, ne trepće od čuda, čudim se i ja koliko su stvarni, nekih se i plaši, pod neke zaviri da vidi da li imaju pišu. Posle trčimo u deo sa peskom nazvanim u duhu izložbe "mali arheolozi" , sednem na klupu i eto ga opet. Pored mene mlađa žena u crnini i mušksrac u crnini. bacam pogled u stranu ali ne mogu da budem sigurna da su partneri već zbog bledila žene i neurene kose pomišljam da mu je majka. Deca se igraju u pesku, oni ih ćuteći gledaju a onda ona prebaci ruku preko njegovog ramena. Pita ga šta su jeli, po tome zaključim da mu je majka. On kaže šta im je spremao i da nisu bili oduševljeni ali su na kraju ipak pojeli,  Znači umrla je žena. Bol sada galopirajućim tempom napada. Ustanem da ih ne slušam ili prisluškujem i tek tada vidim da je on drži za ruku muški, znači ipak mu nije majka. Krenem od njih i primetim da je mlada. To je potvrda da je živa i da sam na pogrešnom pravcu bila.

Već pada mrak, Dok vozim gvirim u retrovizor, O. peva ćihu ćihu ći hu hu, kad pokušam da smanjim kaže ; a mama pusti jako. I između Ćihu ćihu i Kad je bio mraC, kad je primetio da gvirim, kaže "mama voJim te". U meni se pretumbaju sve sreće i sve tuge današnjeg dana, suze same klize, brišem ih tek kada izlazimo iz auta, krišom,  da ih ne vidi.

spavamo u starom stanu. Četiri  godine  stalo je u četrdeset kutija, tri ulja na platnu i nekoliko  akvarela. A ono što nije spakovano ni nacrtano, čuči u svakom ćošku ovog tesnog podstanarskog stana i sada, kad ste obojica zaspali  zidovi počinju sa mnom da se opraštaju. Nije to lak rastanak. Ne samo zbog toga što se ovde dogodio onaj poljubac sa kosmosom kada smo se nakon povratka iz porodilišta tresli od neverice i uzbuđenja nego i zbog toga što smo ti i ja ovde bili ozbiljno srećni i pre tog ponedeljka. Bilo je tu i žustrih svađa ali osim kuhinjskog elementa koji je u jednoj prilici stradao, a mi posle smislili  laž da sam ga ja oštetila  nespretnim zamahom  daske za peglanje i pravili se da ne primćujemo da nikoga nismo uspeli da prevarimo ne zato što smo loše lagali nego što je svako od njih imao neki sličnu dasku za peglanje, na drugim stvarima samo je žig te vesele ljubavi naše.

Meni će nedostajati prizor koji nas je dočekivao na svakom prozoru, zelena krošnja, parče crkvenog dvorišta  i to što su nas komšije pozdravljali i za zdravlje pitali  kao da se znamo ceo život a nismo jedni kod drugih nikada bili u gostima. Nedostajeće mi i ono društvo koje je do zore sedelo u parku ispod prozora spavaće sobe i pevalo uz gitaru, i taj njihov smeh, forte  mladosti zbog kojeg me i kada sam bila sama nije bilo strah da zaspim.

Valjda nas novi dom, naš dom, veliki toliko da se titinet (trotinet) lako i dugo kotrlja, neće promeniti mnogo. Valjda nas činjenica da napokon možemo da budemo sami neće saplesti i udaljiti.

I. je zalutao na moj blog. Drugarski je da o tome ćutimo. Njegovo ćutanje o ovom izletu  dragoceno je kao što je  dragocena njegova posebnost u mom životu.

Prošle subote zaglavismo u akciji spremanja stvari i selidbi  kofera iz jednog ormara u drugi , sa sprata na sprat. To je ono vreme u godini kada gostoljubivi smaštaj ne može da primi i letnje i zimske pa se naroguši i znate da je vreme da spakujete kapute i odložite ih barem do oktobra. Ali kako to biva svake godine uvek se dogodi da se nad nekim ofingerom koji vam pravi gužvu zapitate i izmislite jedan ili nekoliko razloga da ga se ne otarasite. Trebaće, uspomena je, ako se vrati u modu, nije nikada nošen, nošen je a izgleda kao nov, koštao je čitavo bogatstvo. I tako se desilo da smo zbog višegodišnjih dilema i maštovitih razloga dosli do tačke kada je sve puno i više nemamo gde. D. je rekla da je to životni stav i da ga treba menjati jer ako se ne leči on prerasta u starački manir čuvanja koji nije nepoznat i viđamo ga svuda. Sa njo sam se složila i brzo donesoh odluku da hrabro presečem i odlučimm šta ide a šta ostaje. I tako me jedna naizgled laka odluka dovede do snažnog bola od kojeg se i dalje oporavljam.

Izdvojim tri torbe babinih stvari i  počnem da vadim. Podmuklo me davi tuga. Još je živa, kažem sebi, ne pretplaćuj se na bol, ovo je samo letnje spremanje, način da se stvari dovedu u red. A sa drugog kraja galopira istina da je gotovo izvesno da alenu košulju više nositi neće. Od nekih se stvari lako rastajem a neke ne pomišljam da napustim. Ima marama, kecelja i košulja koje mirišu na njen život toliko jako, da mogu u prostoru da je osetim. Ubrzam raspremanje njenih stvari i umesto tri, ostade samo jedna torba. Hrabrim sebe, tako se to radi, čemu nepotrebno gomilanje istrošenih stvari, ako joj  nešto zatreba lako ćemo joj kupiti. I dok zatvaram spašenu torbu vidim parče novina, kao zamotuljak.Otvorim ga a u njemu dve kocke šećera i zelena bobona mentol. Navališe suze u potocima.

Drugi je dan bio neuporedivo strašniji. Stajala sam nad koferom u kojem je mama čuvala uspomene kada smo bile deca, bebe. Posteljina za krevetac, benkica od debelog frotira, suknjica koju prepoznajem na crno beloj forografiji na kojoj se mrštim dok me ona drži podignutu u krilu, cipele i dve suknje koje je nosila a koje sam ovde stavila pre tačno devet godina, njen beli končani džemper, čestitke za  Osmi mart još iz obdaništa u kojima piše "ti si najbolja mama na svetu", čuvena plišana zimska kapa koja joj je odlično stajala. Zagnjurim glavu u tkaninu i ne osećam ništa. Nestao je miris, ništa ne prepoznajem i najzad me uhvati strah.

Pitam L. koja se razume u fioke ali one u mojoj glavi, pakuje, razmešta, da nered dovede u kakav takav red, pitam je da li je moguće da nije ni jednog trenutka popustio, da bez promene cepa punih devet godina i da nikad neće ni prestati. Klimne glavom, znači istina je. Mojoj ljubavi ali ni mom bolu vreme ne može ništa. U koferu, koverti  ili na ofingeru njen je život najviše u meni sačuvan bez promene.

Sve u svemu sa februarom i martom nisam našla zajednički jezik. Gde god da sam krenula spoticali su me a onda mi se bez imalo sažaljena i potpuno otvoreno rugali u lice. Jedva sam ih podnela.

Babu su izdale noge i bešika je izgubila vezu sa glavnim komandama. Od nje je ostalo malo tela ali i dalje puno mašte pa kad je zateknemo da je glava ne boli priča o stvarima koje su nam uvek bile smešne. Nedostaje mi. Kad je usprave grlim je ispod struka kao dete, naslonim glavu na grudi , njoj milo. Grlim u njoj i majku mada među njima dvema ni jedne sličnosti nema ali nedostajenje ne pravi razliku i ne pravi pitanje.

Februar me ošamari i tatinom operacijom. Bez brige kaže dr, rutinski  zahvat. Možda je zahvat bio rutinski ali sve ono što je usledilo nije bilo ni blizu rutini. O čemu sam  tih dana mislila ne smem da pišem. Verujem da ima reči koje su moćne da prizovu i dobro i zlo zato je nekad pametnije da ćutim. Reći ću samo da sam mrzela medicinu, nauku koja pretpostavlja, nauku koja nije kadra da predvidu. Kraljicu neizvesnosti među svim naukama.

Jedna me misao u februaru ipak spasila da se ne predam obamrlosti. Mislila sam da mart mora da bude lep. Da je mračno pred zoru i da ćemo iz mraka isplivati. Ali nisam se lepom za sebe nadala nego za L. Kako je mart prošao bez velikih lepota svoja sam nadanja ušuškala i engleziram kao da nisu ni postojala, zbog uroka. I još me nečim uštinuo taj mart. B. se vratio tamo gde je oduvek bio. Nije me pitao ni kako sam ni kojim se mačevima u novoj borbi služim. Navukao je roletne i pustio me niz vodu.  

Sometimes the illusions are better than the medicine"

Prošle subote iz prvog reda ispratismo prvu predstavu. Celu. Tri praseta. Lutke su pred nama iskrsavale, igrale i pevale. Ognjena su od svega najviše zanimali zvučinici, reflektori iza nas, zbog kojih je barem pola predstave pratio okrenut na pogrešnu stranu, pridavao je veliki značaj starijoj deci koja su bez pratnje roditelja sedela tik iza nas a koja zbog njega , jer je na sedisštu često stajao zureći u njihova lica veselo kao da je pravi trenutak da o nečemu popričaju, nisu mogla na miru da prate radnju. Skakao je čim prasići počnu da pevaju i vikao "mesec, mesec " čim snop svetala prošeta po zavesama u ćošku. Nije se uplašio vuka mada ga je posle na moje insistiranje pominjao (vuc, vuc) i tako prođe celih četrdesetipet minuta.

A pre toga, dok smo stajali u redu da kupimo kartu i dok je u ljubičasto plavom džemperu na romboide nestrpljivo skakutao od lutke do lutke koje su ukrašavale ulaz (mama- luta -luta) ja sam bila ushićena od nekakvog ponosa, što smo tu gde jesmo, što je deo nečega što može da bude samo onaj ko umetnosti namiguje.

Nikada tu subotu da zaboravim neću.